Ode Fata rano u baštu, izađe iz kuće.
Nedostaje joj jutarnje buđenje Amirovo, nedostaje joj Amir da s njim popije kafu. Izađe da bi u drugim prostorima pronašla ono što nema u kući. Pronalazi Amira, reče:
- Nema mog Amira. Ode na mezar, ne mogu ga navikati.
Lomi prste plačna mati i priča.
- Bili smo u bašti zajedno. Na Kapiju je otiš'o, a prije toga kad sam se vraćala iz bašte pade granata. Ja sam bila na ulici, pa požuri, požuri. Nastade plač, jauk. Trče, haman, samo mladići i govore da ima povrijeđenih. Ja nekako dođoh do kuće, za telefon. Ništa. Gdje su mi djeca. Nikog dobiti. Saznadosmo, pa u bolnicu. Amir na operativnom stolu. Ne mogu ja to da pričam kako je ranjen. Brat Mirsad je saznao da je Amir podlegao sad kad pitam je li Amir bio živ? Šta ću? Vikao je: "Pomozite drugima, meni nije ništa!" Kako ga nisam mogla spasiti? Teško je to. Uniđem u njegovu sobu. Vidim igračke. Ne mogu, moram izaći. Srce da pukne. Ne mogu pomisliti da njega nema. Volio muziku, tamo u sobi slušao. Da mi je da mi daju Amirove stvari. Nije to nešto, ali je uspomena. Da mi je pronaći lančić. Nestao je. Ne znam od koga je lančić, ali ga nikad nije skidao sa vrata. Srebro. Bio je sportista, bokser. A taj lančić možda je uspomena od drugova, meni nije govorio od koga je dobio. Niko ne zna. Nema mog Amira. Prazna soba. Kad uniđe da legne spavati, otkrije se. Sad nema nikoga na kauču. A otiš'o je u džemperu, pa kad ga vidim u tom džemperu na slici, samo plačem. Ja odem u sobu. A ne mogu da se zadržim. Ne mogu. Odma se vratim. Izađem zato iz kuće. Išla sam na mezar. Moj sinko moj! Sta uradiše sa našom djecom. Kad im je Bog dao najbolje da žive. A šta ću? Imam još djece. Samo da su zdravi i živi. A otiću kad god mognem Amiru", reče Fata.
U Amir ovoj sobi, puno je stvari obasjanoj suncem. Samo uspomene. Najviše one koje su vezane za boks. Po njima prašina. I to je uspomena. Ne može se otrgnuti ožalošćena majka Amir ova, pa neka tako, kaže, i ostane Amirova soba.

Zekira Žigić