Prvog juna 1967. kuću Alije Bojkića po drugi put je ozarila radost. Nakon Omera, majka Dragica je rodila još jednog sina -Damira. Njegovo djetinjstvo će biti tipično tuzlansko, krečansko, s mnogo igre, radosti, s krzamacima, zaušnjacima, vodenim ospicama, sa školovanjem u kojem uvijek ponešto ide, a ponešto zapne.
U osnovnu školu će krenuti 1974. godine. Prvog septembra će upisati zanat za kalupara-livca i završiti ga 30. juna 1985. Kao dobar učenik i majstor biće primljen na posao u Livnicu čelika. Neće nijednom izostati s posla, radiće mnogo i u kuću doprinositi više od svih ukućana zajedno. 19. marta 1986. služiće vojni rok u bivšoj armiji u Somboru, potom u Zagrebu -Pleso, iz vojske će izaći 18. marta 1987. i vratiće se na posao u Livnicu.
A onda će doći rat. Kao i svi prkosni tuzlanski momci, koji ne daju na svoj grad i na svoju domovinu, Damir i brat mu Omer, među prvima staju na branik časti i slobode. Od 14. maja 1992. počinju svoj ratni put u Prvoj tuzlanskoj brigadi. Smje¬njuju se dani ratišta i odmora kod kuće, medu prijateljima, na partiji basketa, u ribolovu. Ratišta: Gradačac, Brčko, Olovo, Kladanj, Majevica, od Tetime do Goduša, a onda odmor: kafenisanje s majkom, razgovor s ocem i bratom, uređivanje bašte, uzgajanje ruža, radost drugovanja...
Teško ga je pogodilo rasformiranje Prve tuzlanske brigade za koju je, kao i svi Tuzlaci, bio emotivno vezan. Morao je preći u novoformiranu 250. udarnu oslobodilačku. Tada je prvi put, nakon tri godine ratovanja, rekao majci da želi da se demobilizira, da ode raditi u svoju firmu. U tom raspoloženju proveo je pet dana odmora i 25. maja trebao je otići na redovnu smjenu. Ujutro je, po običaju, s ocem i majkom popio kafu. Ali, kazuje njegova majka, bio je čudno uznemiren. Izlazio je iz kuće i vraćao se. Trebao je krenuti u 7,30 ali se nećkao. Otišao je iza osam. Roditelji i brat su se razišli svako svojim poslom, ali su Damira zatekli kod kuće. Rekao je da u brigadi nisu gotove spavaonice, da će noćas biti u pripravnosti, a sutra ide svakako. Ručali su. Onda su pred kućom pili kafu. Damir je gledao u jednu rascvjetalu ružu i rekao: "Uskoro im se neće vidjeti list od cvata". Utom je naišla komšinica Mirsa da pokaže tri nove suknje. Damir joj reče: "Bolje da ih daš meni, hoću večeras da se ženim pa da ih poklonim mladoj."
Oko pet iza podne naišli su Damirovi jarani, Franc Kantor i Elvis Alagić. Zvali su ga da izađe. Damir se nećkao, zbog pripravnosti. Ipak, pristao je, uz šalu da možda noćas sva trojica pronađu djevojke za udaju, pa se i ožene. Šalu prihvatiše i Elvis i Franc. Usput su susreli neke poznanike. Pitali su ih, uobičajeno: "Kuda ćete?"
- Na vjenčanje - rekli su.
Fatmir Alispahić