Poslije duže pauze Hatidža progovori:
- Ako ja ne mogu da ustanem Samir skuha hljeb i kaže hajde, mamice, jedi.
Na to će Samirov otac dodati:
- Brzo napravi uštipke, ćevape, mogao je dosta pojesti. Uzme iz šerpe. Onog dana kad će na Kapiju tražila mu mati džigarice. Bio je sposoban za sve poslove.
Hatidža zaplaka i zapomaga:
- Hoću njegove haljine! Bio je prvak Bosne i Hercegovine u plivanju. Ne daju mi haljine.
Džemail smiruje Hatidžu, pa i sam sebe, i priča:
- Samir se voli šaliti. Bio je pun humora. To je posebno izražavao na plivanju, sa drugovima i drugaricama.
Bio je visok, plav, snažan. Pravi div. Plivao je od sedamdesetičetvrte godine, jedanaest godina. Podučavao je Čiro grupe podmlatka. Pričao im viceve. Pa ih je tako nasmijavao. Svi su ga voljeli. Volio je on plivanje. Bio je skroman.
Hatidža će prekinuti Džemailovo pričanje riječima:
- Nikad nisam mogla zamisliti da će mog Samira nestati.
Džemail će reći:
- Ja sam imao njegova tri vijeka. Imao je dinamičan život. Osamnaest godina proživje i ode. Samir je doživio toliko događaja, jer se mnogo kretao medu ljudima.
- Radili smo obadvoje za sinove. Samo njih gledali. Za njih sam živjela.
- Dao sam sinovima sve što sam mogao. Imali su svega. Radili su Damir i Samir u prodavnici koju smo imali. Sad u ratu sve ode. Živjelo se. A što su rasipali, halal im bilo.
Hatidža zaplaka:
- Da sam, bogdom, da sam ja poginula. Šta će mi život, ako njega nema.
Hatidža, rekao sam ti: Moramo živjeti zbog Damira! Kao braća su se pazili. Zdravi. Da nam je Damir zdrav i živ.
- Kad ide sa linije ide Damir pravo bratu na mezar, a kad mene treba da povede... Bože dragi, bože!
- Šta ćemo, Hatidža? - umiruje je Džemail.
Da je poginuo u Crnim labudovima, nastavlja pričati Džemail, bilo bi nam lakše. U Crnim labudovima je nosio, tri puta više naoružanja, nego što su neki mogli. Uvijek je nosio pušku.
- Bože, šta meni Bog dade da mi neko oduzme dijete, ponovo kroz plač pita Hatidža i nastavlja:
- Tog zadnjeg dana otišao je u zelenoj trenerki i zelenoj majici. Kad je krenuo uzeo tri busenčića pa se baci na mene, pa se slatko nasmija. Biva, začudo što sam rekla da se mama ne udara. Da sam mogla u bolnicu možda bi ostao živ. Spasila bih ja njega. Džemaile.
Džemail teško progovara:
- Teško je vidjeti svoje dijete mrtvo. Bio je sa mnom brat. Ja odmotao... Kad bi ga čovjek uspravio nema kipa na svijetu koji bi mu bio ravan, on je k'o div u trokut, od plivanja. Osmijeh je imao. Nekoliko dana pred smrt je rekao:
"Hoću da živim, hoću da živim. Hoću tamo gdje je muzika, sa svojim drugovima i drugaricama. To je za mene život. Imao je Samir buran život. Imao muziku. Imao drugove i drugarice. On je krenuo u taj život, a otišao u smrt.